Породица је одувек била основна ћелија друштва. Она је заправо темељ од кога све почиње и на коме се све надграђује.
Једном је један знаменити богослов рекао да када би се сви стубови и ослонци људског друштва срушили, а хришћанска породица остала недирнута, ипак би она била у стању да собом задржи све.
Заправо, породично огњиште је први олтар у васпитању деце. А у том олтару суверено стоји - мајка; та дивна родитељка и одржаватељка живота, та чаробница и чудотворка која ствара и духовно обликује будуће људе.
Да ли постоји нешто узвишеније у животу него бити - мајка?
Да ли постоји важнија особа на земљи него што је мајка?
Мајци се уистину не могу приписати заслуге за подизање катедрале Нотре Дама, Ајфелове куле, Кинеског зида... њој то није ни потребно!
Она је подигла нешто много чудесније од било које грађевине на свету. Она је подигла станиште за бесмртну душу. Она је дакле, најближи сарадник Творца!
Од свих бића на земљи она је најузвишенија и најближа Творцу!
И заиста, има ли за жену ишта лепше и боголикије него рађати и гајити децу. Бити извориште новог живота - светиње над светињама. Са тим чином ништа се не мери! Човек је, заправо, светиња од свог зачећа па све до свог преминућа и урањања у тајанствену вечност.
Суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.
Спремност мајке на жртву у виду рађања, дакле, у име несебичне љубави представља развијено осећање дубљег смисла живота. А несебична љубав управо почива на логици губљења себе самога ради задобијања себе.
Дакле, суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.
Међутим, величина мајке не огледа се само у чину рађања, већ и у чину одговорности за духовно и морално обликовање свога детета.
У васпитању своје деце мајке су одвајкада имале узор у лику мајке Југовића, Косовке девојке, Царице Милице, мајке Јевросиме која је у име честитости учила сина да "дела по правди Бога истинитога".
Само српска мајка, хероина, је у стању да научи сина да говори истину "макар изгубио главу". Српска мајка, сем што развија љубав према животу, своју децу васпитава у страху Божјем, честитости, достојанству, родољубљу, а пре свега у чувању чистог образа. Некада највећим богатством и највећом вредношћу сматрана је морална и хармонично очувана породица. Духовно утемељена на оданости, узајамном поштовању и љубави, пожртвовању, а пре свега на чувању части и доброг имена породице.
Наши познати писци: Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, са искреним одушевљењем писали су о вредностима наше породице. О томе колико је српски народ био везан за породицу довољно сведочи поезија коју је изнедрио и људи које је историји дао. И песници и писци у патријархално утемељеној породици видели су најјачу залогу моралне и духовне снаге и основ напретка нације.
Животна философија патријархалне породице била је: молити се, радити, бити поштен, васпитавати и извести децу на пут.
Највиши неприкосновени ауторитет у патријархалној породици уживао је отац као чувар заштитник, стожер стабилности породице.
Такође, патријархалну породицу одликује велико наглашавање крвних веза. Јединство крви сматрало се за свету ствар. Развијано је осећање сродства између браће и сестара, рођака, кумова и комшија. Управо овај патријархални дух породице био је оно што је формирало душу детета које расте!
Премудри Соломон каже: "Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари". (Приче Сол. 22, 6).
Мр Биљана Спасић
Текст преузет са нет-а
